The 5-Second Trick For MEDITACIJA
The 5-Second Trick For MEDITACIJA
Blog Article
tom svoju transcendentnost. Valja zapamtiti ovu ideju koja je od suštinskog značaja za kasniju indijsku misao: svest, kao i Univerzum proizvodi su stvaralačke žudnje (kama). Ovde prepoznajemo jednu od klica filozofije sankhjajoge i budizma. Što se tiče četvrte kosmogonijske teme — razdvajanja Neba i Zemlje, Indrinog posecanja Vritre, ovaj mit je sličan Purušasukti: reč je o nasilnoj podeli jednog »totaliteta« radi stvaranja (ili ob navijanja) sveta. Tema je drevna i podložna začuđujućim reinterpretacijama i primenama. Već smo videli (§ sixty eight), čin demijurga Indre koji zgromi i raskomada prvobitnog Zmaja predstavlja obrazac tako različitih dela kao što su građenje neke kuće ili govorničko nadmetanje. Navedimo najzad i Stvaranje kao čin nekog Božanskog Bića, »Univerzalnog majstora«, Visvakarmana (Rigveda, X, 81) koji svet oblikuje kao vajar, kovač ili drvodelja. Ali ovaj mitski motiv, čuven i u drugim religijama, vedski pesnici vezuju za temu Stvaranja-žrtve, koju je proslavila Purušasukta. Mnoštvo kosmogonija slaže se sa brojnošću predanja koja se tiču teogonije i porekla čoveka. Prema Rigvedi, bogove su ili rodili prvobitni par Nebo i Zemlja, ili su se oni izdvojili iz prvobitne vodene mase odnosno iz ne-Bića. U svakom slučaju, njihova egzistencija započinje posle stvaranja sveta. Jedna kasnija himna (Rigveda X, sixty three, two) pripoveda kako su bogove rodili boginja Aditi, Voda i Zemlja.
eleven. Uzgajanje pitomih jestivih biljaka: mitovi o porekla Od 1960. godine znamo da su sela prethodila otkriću zemljoradnje. Ono što je Gordon Čajld (Childe) nazvao »neolitskom revolucijom« odvijalo se postepeno, između ~9000. i 7000. godine. Takođe znamo da su, suprotno onome što se donedavno mislilo, kultura žitarica i pripitomljavanje životinja prethodili izradi grnčarije. Zemljoradnja u pravom smislu reči, odnosno kultura žitarica razvila se u jugozapadnoj Aziji i u srednjoj Americi. »Vegekultura«, koja zavisi od vegetativne reprodukcije krtola, korenja, ili podzemnih stabljika, izgleda da potiče iz vlažnih tropskih dolina Amerike i jugoistočne Azije. Još nedovoljno poznajemo starost vegekulture i njene odnose sa kulturom žitarica. Neki etnolozi skloni su da misle kako je vegekultura starija od kulture zrnevlja; drugi, naprotiv, smatraju da ona predstavlja oskudnije podražavanje zemljoradnje.
čajan grad bio je glavno boravište nekog božanstva, okruženog, naravno, drugim božanskim likovima. Kao i svuda na antičkom Bliskom istoku, božanstva su »stanovala« u hramovima; zadatak sveštenika i njihovih akolita bio je da ih peru, odevaju, hrane i razonode igrom i muzikom. S vremena na vreme, bogovi su napuštali svoje hramove i putovali; tim odsustvovanjem je ponekad objašnjavan neuspeh nekih molitvi. Panteon je bio zamišljen kao velika porodica, na čijem su čelu bili lavatory oluje i Velika boginja, prvi par zaštitnika hititske zemlje. lavatory oluje je naročito bio poznat pod svojim huritskim imenom Tešup koje ćemo i mi najviše upotrebljavati. Njegova supruga se na huritskom zvala Hepat. Kontinuitet njihovih svetih životinja — bika, i lava (ili pantera) za Hepat — potvrđen je još iz preistorije (up. § 13). Najslavnija Velika boginja bila je poznata pod imenom »solarne« boginje Arine (Vurusema na hati jeziku). U stvari, ona je bila epifanije iste Boginje-Majke, 2 pošto je slavljena kao »kraljica zavičaja, kraljica Zemlje i Neba, zaštitnica kraljeva i kraljica zemlje Hati«, itd. »Solarizacija« verovatno predstavlja čin odavanja pošte do koga je došlo kada je boginja Arina postala zaštitnica hititskog kraljevstva. Vavilonski ideogram »Ištar« je bio korišćen za označavanje brojnih mesnih boginja, čija anadolska imena nisu poznata. Njeno huritsko ime je bilo Šanska. Ali treba voditi računa o činjenici da je vavilonska Ištar, boginja ljubavi i rata, bila poznata u Anadoliji; prema tome, u nekim slučajevima tu je reč o anadolsko-vavilonskom sinkretizmu.
koja žive kao marva, »ne znajući kojim će putem bathroom svakog od nas voditi sopstvenoj sudbini«.126 Jedna majka je molila Apolona da njenu pobožnost nagradi time što će njenoj deci podariti najveći dar koji je u njegovoj moći; bog je pristao i deca su istog časa preminula, bez muka (Herodot, I, 31, i dalje). Teognid, Pindar, Sofokle objavljuju da bi za ljude najbolja sudbina bila da se uopšte ne rode, ili, ako se već rode, da umru što je moguće pre.27 Smrt, međutim, ništa ne rešava, pošto ona ne dovodi do potpunog i konačnog gašenja. Za Homerove savremenike, smrt je bila oslabljena i ponižavajrića postegzistencija u tamnom podzemlju Hada naseljenog bledim senkama, lišenim snage i sećanja. (Ahil, čiju senku Odisej uspeva da prizove, izjavljuje da bi više voleo da na zemlji bude i rob siromašnog čoveka, »nego da vlada svim preminulim pokojnicima«. 28 ) Štaviše, dobro učinjeno na zemlji nije se nagrađivalo, a zlo nije bilo kažnjavano. Jedini osuđenici na večne muke bili su Iksion, Tantal i Sizif, zato što su Zevsa uvredili lično. Menelaj nije sišao u Had nego je prenesen u Jelisej samo zato što je, oženivši se Jelenom, postao Zevsov zet. Prema predanju koje prenosi Hesiod (up. § 85), i dmgi heroji su imali istu sudbinu. Ali to SLI bila povlašćena bića. Ovo pesimističko shvatanje sudbonosno se nametnulo kada je Grk postao svestan nestalnosti ljudske uslovljenosti. Čovek, s jedne strane, nije stricto sensu* »tvorevina« nekog božanstva (što je ideja koju je delio jedan broj starih i tri monoteističke religije): prema tome, on se ne usuđuje da se nada kako bi njegove molitve mogle da uspostave određenu »bliskost« s bogovima.
zbivanja ispričana u prvim poglavljima Knjige postanja i dalje hrane maštu i religioznu misao Avramovih naslednika. Nastavljajući tradiciju premoderne mi, dakle, otpočinjemo naše izlaganje s prvim poglavljima Knjige postanja. Pozni datum njihovog priređivanja ne predstavlja teškoću jer je sadržaj drevan; on, naime, odražava shvatanja koja su starija i od sage o Avramu. Knjiga postanja otpočinje čuvenim odeljkom: »U početku stvori bathroom (Elohim) nebo i zemlju. A zemlja bješe bez obličja i pusta, i bješe tama nad bezdanom; i duh Božji dizaše se nad vodom« (one: one—2). Slika iskonskog okeana nad kojim lebdi bog tvorac veoma je stara. two Međutim, tema boga koji nadleće vodeni bezdan nije potvrđena u mesopotamskoj kosmogoniji, mada je mit ispričan u Enuma elisu verovatno bio poznat autoru biblijskog teksta. (Naime, prvobitni okean je na hebrejskom označen izrazom tehom koji je etimološki povezan s vavilonskim tiamat). Stvaranje u pravom smislu reči, odnosno uređenje »haosa« (tohu wa bohu), obavljeno je snagom Božje reči. On kaže: »Neka bude svjetlost«, i svetlost bi (I : 3). I sve su sledeće etape stvaranja uvek obavljane božanskom rečju. Vodeni »haos« nije bio personifikovan (up. Tijamat), pa prema tome nije ni bio »pobeđen« u nekoj kosmogonijskoj borbi. Ovaj biblijski opis prikazuje posebnu strukturu: one) stvaranje Rečju; three two) sveta koji je »dobar«; 3) života (biljnog i životinjskog) koji je »dobar« i koji lavatory blagosilja (one: 10, 21, 31, itd.
fifty two. Kanaanska religiozna vizija Neki autori su verovali da u ovom mitu raspoznaju odraz godišnjeg umiranja i ponovnog pojavljivanja vegetacije. Ali u Siriji i u Palestini, leto ne donosi »smrt« biljnog života; to je, naprotiv, sezona plodova. Uzgajivač se ne plaši žarke vrućine nego produžene suše. Stoga izgleda verovatnije da se Motova pobeda odnosi na ciklus od sedam godina suše, čije odjeke nalazimo u Starom zavetu (Prva knjiga Moj sijeva, forty one; Druga knjiga Samuilova, 24 : twelve i dalje).44 Ali značaj tog mita nadilazi njegove moguće veze s ritmom vegetacije. U stvari, ovi nam ganutljivi a ponekad i velelepni događaji otkrivaju jedan osobeni način božanske egzistencije, posebno način egzistencije koji obuhvata poraz i »smrt«, »nestanak« putem sahrane (Baal) ili komadanja (Mot), što prati manje-više periodično »ponovno pojavljivanje«. Ovaj idea egzistencije, koji je istovremeno periodičan i kružni, podseća na modalitet bogova koji upravljaju ciklusom vegetacije. Reč je ipak o novoj religioznoj tvorevini koja teži povezivanju negativnih vidova života u jedinstveni sistem antagonističkih ritmova. Baalu njegove borbe, kako porazi tako i pobede, najzad obezbeđuju vrhovnu vlast na Nebu i na Zemlji; ali Jam nastavlja da kraljuje nad »Morem«, a Mot ostaje Gospodar podzemnog sveta mrtvih. Mitovi ističu Baalovo prvenstvo, pa prema tome i večnost Života i normi koje uređuju Kosmos i ljudsko društvo.
ovih iskonskih slika u vezi sa vatrom; takvo je, na primer, shvatanje tvoračke božanske igre (lila) koje se objašnjavalo »igrom« plamena. Što se tiče izjednačavanja vatre (svetlosti) i uma — ono je svuda rasprostranjeno. 39 Ovde najbolje možemo prosuditi značaj Agnija u indijskoj religiji i duhovnosti; on je podstakao bezbrojne kosmo-biološke meditacije i spekulacije, olakšao je sinteze koje teže svođenje brojnih i različitih planova na jedan jedinstveni i osnovni princip. Naravno, Agni nije bio jedini indijski bog koji je pothranjivao takve snove i razmišljanja, ali se on nalazi na prvom mestu.
Po predanju, on je bio zaotar (Jašt 33 : sixteen), odnosno sveštenik koji prinosi žrtve i pevač (up. sanskrit — hotar), njegove gathe spadaju u staru indoevropsku tradiciju sakralne poezije. Pripadao je klanu Spitama (»sjajnog napada«) uzgajivača konja; njegov se otac zvao Purušaspa (»pegav kao konj«). Zaratustra je bio oženjen i znamo imena njegovo dvoje dece od kojih je kći, Puručista, bila mlađa (Jasna fifty three:three). Bio je prilično siromašan. Kada u jednoj slavnoj gathi preklinje Ahuru Mazdu za pomoć i zaštitu, on uzvikuje: »Znam, o Mudri, zašto sam nemoćan: to je zbog mojih malobrojnih stada i zato što imam malo ljudi« (Jasna forty six : two). Zajednicu kojoj on upućuje svoju poruku sačinjavali su stalno naseljeni pastiri koji su imali poglavare zvane kavi, sveštenike karapan, »mrmljače«, i usig, »žrece«. Upravo te sveštenike, čuvare tradicionalne arijske religije, Zaratustra nije oklevao da napadne u ime Ahure Mazde. Odgovor nije kasnio i prorok je bio primoran da pobegne. »U koju zemlju da bežim? uzvikuje on. Kamo bežati, kuda ići? Odvajaju me od moje porodice i od mog plemena; nisu mi naklonjeni ni selo ni rđavi poglavari zemlje...« (Jasna 46 : one). Pribežište je našao kod Vištaspe, poglavara plemena Frijana, koga je uspeo da preobrati i koji postaje njegov prijatelj i zaštitnik (Jasna 46 : 14).
thanks for appealing within our companies. we've been a non-income team that operate this Web page to share paperwork. We need your assist to maintenance this website.
On je zatim primetio da postoji sparivanje muško-ženskih vrednosti, na primer, bizona (žensko) i konja (muško). »Protumačena« u svetlu ove simbolike, pećina se pojavljuje kao organizovani svet koji nosi svoja značenja. Za Leroa-Gurana nema nikakve sumnje u to da je pećina bila svetilište a da su kamene ploče ili figurine predstavljale »pokretna svetilišta« koja imaju simboličku strukturu kao i ukrašene pećine. Međutim, ovaj autor priznaje da nas sinteza koju je, kako smatra, uspeo da rekonstruiše, ne uči jeziku paleolitske religije. Njegov metod mu ne dozvoljava da prepozna »događaje« koji se prikazuju na nekim zidnim slikama. U čuvenom prizoru iz Laskoa, koji su drugi istraživači protumačili kao udes u lovu ili kao šamansku seansu, Leroa-Guran vidi samo jednu pticu koja pripada nekoj određenoj »topografskoj grupi« i koja »simbolički ima istu vrednost kao čovek ili kao nosorog, koji se na tom zidu nalaze u njenoj neposrednoj blizini« (nav. delo, str. 148). Osim sparivanja simbola različitih seksualnih vrednosti (što možda objašnjava religiozni značaj koji se pridaje toj komplementarnosti), jedino što Leroa-Guran može da more info tvrdi jeste »da ti prikazi kriju izuzetno složen i bogat sistem, mnogo bogatiji i mnogo složeniji nego što smo to doskora zamišljali« (str. 151). 80 M. M. Gerasimov, »Paleolitičeskaja stojanka Mal'ta«, str. forty, rezime Karla Jettmara u Les religions arctiques et finnoises, str. 292.
U stvari, jedna civilizacija koja obuhvata kulturu žita i ječma, i pripitomljavanje ovaca, stoke i svinja, istovremeno su pojavljuje oko ~7000. godine ili nešto ranije, na obalama Grčke i Italije, na Kritu, u južnoj Anadoliji, Siriji i Palestini i području plodnog polumeseca. Na osnovu datuma do kojih se došlo metodom radioaktivnog uljenika, ne može se tvrditi kako se ovaj kulturni kompleks pojavio u Grčkoj docnije nego u području plodnog polumeseca, u Siriji, na Siciliji ili u Palestini. Još ne znamo šta je bio »početni podsticaj« ove kulture. 43 Ali, nema ni arheoloških dokaza koji bi ukazivali na priliv doseljenika iz Male Azije, koji su već imali uzgajane biljke i domaće životinje.forty four Kakvo god bilo njeno poreklo, »drevna evropska civilizacija'« razvijala se u originalnom pravcu, po kojem se podjednako razlikuje od kultura Bliskog istoka kao i od kultura srednje i severne Evrope. Između —6500. i ~5300. godine došlo je do snažnog kulturnog razvoja na Balkanskom poluostrvu i u srednjoj Anadoliji. Veliki broj predmeta (pečati s ideogramima, ljudske i životinjske determine, teriomorfne vaze, slike božanskih maski) ukazuju na obredne aktivnosti. Oko sredine šestog milenijuma, povećava se broj sela zaštićenih opkopima ili zidinama, koja mogu da forty three
By being aware of what It's not, we are able to acquire a clearer perspective on its authentic follow and reason. Here are a number of areas that explain what yoga shouldn't be connected to:
karakterističan za sve »narodne« kulture, od zapadne Evrope i Mediterana pa sve do doline Ganda i Kine (up. § 14). Što se tiče našeg zadatka, važno je podvući činjenicu da taj religiozni kompleks — boginje plodnosti i smrti, obredi i uveravanja vezani za inicijaciju i preživljavanja duše — nije bio integrisan u homersku religiju.
tovremeno otkrivala bliskost s božanskim svetom i kontinuitet između života i smrti. A te su ideje sigurno bile zajedničke svim starim religijama zemljoradničkog tipa, jedino što su bile potisnute olimpskom religijom. »Otkrivanje« tajanstvenog kontinuiteta između života i smrti mirilo je epopta s neumitnošću sopstvene smrti. Upućeni u Eleusinske misterije nisu obrazovali »crkvu« niti neko tajno udruženje koje bi se moglo uporediti s misterijama helenističke epohe. Vrativši se kućama, misti i epopti su i dalje učestvovali u javnim kultovima. U stvari, upućeni su se tek posle smrti nalazili zajedno, odvojeni od gomile neupućenih. Sa tog stanovišta, Eleusinske misterije posle Pizistrata možemo posmatrati kao religiozni sistem koji upotpunjuje olimpsku religiju i javne kultove, ne suprotstavljajući se pri tom tradicionalnim gradskim religioznim institucijama. Osnovni doprinos Eleusine bio je soteriološkog tipa i zbog toga je Atina dopustila Misterije i vrlo brzo postala njihov pokrovitelj. Demetra je bila najomiljenija od svih boginja koje su obožavane u grčkim oblastima i kolonijama. Ona je, takođe, bila i najstarija; morfološki, nadovezivala se na neolitske Velike boginje. Antika je znala i za druge Demetrine misterije, a najpoznatije su bile 1 iz Andanije i Likosure. Dodajmo da je Samotraka, inicijacijsko središte severnih zemalja — Trakije, Makedonije i Epira — bila poznata po Misterijama Kabira i da su se u Atini počev od V neka proslavljale Misterije tračko-frigijskog boga Sabazija, što je bio prvi kult sa istoka koji je prodro na zapad.
Report this page